Il' vam neć' pomoć' prat' suđe poslije ručka!
Kaže Milica svima u kuć'!
I podboči se!
Mangupski!
Pogledaše se svi u kuć', upitno, 'edan drugoga, i 'ko će, upitaše se, ja' ć', kaže baka Vida!
Obuče Milicu, utopli ju, stavi topli čaj i termosicu u džep, ak' im bude zima van' i pođoše prema širokim slavonskim poljskim i kanalskim prostranstvima oko Blanja.
A veseli „šarov“ mašući repom, za njima….u stopu…trrrrkkkkkk…
Ne znaš 'ko j' brži, „šarov, il' Milica!
A baka Vida se požuruje, potrkujući nogu iza noge, da im se priključi!
Pa 'ko će ih u'vat't!
I šeću one tako, pljušte pitanja…ono…
... bako, oš' mi u'vat't zeca,
… bako, a zašt' zec ima tak' dugačke uši,
… bako es' ponijela kandžij',
… bako 'oćmo l' u Kapelnu u dućan kod Ivane da' m' kupiš karamela,
… bako, a el' ima međeda u šum',
… bako, …požuri baka Vida pod „navalom i silinom pitanja“ koja traže odgovore…
A Milica, zagaz'la u slavonsko blato u polj', čizme zapale, i viče….bako, bako, bako, zapela sam u blato…de, izvuc' me!
El' IMAL' ŠTO LJEPŠE NEGO KAD BAKA VODI UNUKU U ŠETNJU PO SLAVONSKIM NATOPLJENIM POLJIMA I KANALIMA?
PO TMURNOM, PROHLADNOM I KIŠOV'TOM PROSINAČOM DANU?
EL' TO SE ZOVE LJUBAV!
Ajmo sad kod Ivane po karamele!
(Milica Starčević – sa stilom manekenke s bakom Vidom u šetnji poljima oko Blanja)
